Историјат прве школе
Почетак образовања на Палама везује се за оснивање прве школе прије 118 година. Прва школа у Палама почела је с радом 1. фебруара 1907. године, у вријеме када је писменост била привилегија малобројних, а образовне установе ријетке.
Све је започело визијом и пожртвованошћу протојереја Ђорђа Грабежа, који је препознао да без школе нема напретка за народ овог краја.
Протојереј Ђорђе Грабеж је био свештеник скромног поријекла и великих идеала. Схватио је да је оснивање школе од пресудног значаја за народ Пала. Вођен идејом да је образовање темељ напретка, одлучио је да своју парохијску собу, у којој је живио са суругом и четворо дјеце, уступи за учионицу. Парохијска кућа се налазила у старој чаршији у Палама на мјесту некадашње ветеринарске станице.
С благословом митрополита Евгенија Летице, протојереј је покренуо процес оснивања школе. У томе му је помагао школски одбор састављен од угледних домаћина, трговаца и индустријалаца. Уз помоћ Васе Тодоровића, директора локалне пилане, обезбијеђене су клупе, столови и школска табла, те пећ и огрев. Добошар, тј. телал како су га звали је бубњао кроз чаршију и огласио: „Чујте и почујте, на Палама се отвара школа! Ко има дјецу дораслу за школу, нека их упише код свештеника Грабежа!“
Прва школа у Палама била је смјештена у једноставној приземној згради димензија 12×6 метара, са двије учионице и кровом на двије воде. На згради је стајала табла с натписом „Српска православна основна школа Пале“, исписана ћирилицом и латиницом. Иако скромно опремљена, школа је била мјесто гдје се први пут у овом крају чула ријеч писмености.
Школа је по свом карактеру, спадала је у конфесионалне школе, јер је њен оснивач била Српска православна црквена општина. У првој години рада уписано је око 30 ученика, али је број дјеце брзо растао. Простор је постао тијесан, па су учионице прошириване уклањањем преградних зидова. У прво вријеме за новоуписане није било клупа нити столова зато су сједала по поду прекрштених ногу. У априлу 1907. године, школа је већ имала преко 120 ученика, распоређених у два одјељења. Учитељ Крсто Савић и учитељица Љубица Гргуров дали су свој максимум, али су тешки услови често били изазов за рад.
Настава се одржавала у строгим условима – ученици су пјешачили из удаљених мјеста попут Горњег Прибња, Горњих Пала, Ћемановића, Раковца. Учионице су биле опремљене једноставним клупама и таблама, а дјеца су користила камене таблице за писање. Школски прибор био је луксуз, а теке су биле непознате – једна таблица често се користила током свих година школовања и преносила на сљедеће генерације. Дјеца су имала врло тешке услове за учење. Код куће би обично учила и писала задаћу сједећи на ниском троношцу, са даском на крилу. Мало која сељачка кућа је имала сто као дио кућног намјештаја. Увече, за освјетљавање су се употребљавале свијеће (лојанице) или фитиљ умочен у уље. Само у неким богатијим кућама могла се наћи гасна (петролејска) лампа.
У школи су се предавали српскохрватски језик, математика, природне науке, историја, географија и цртање. Посебан нагласак стављан је на вјеронауку и црквено појање. Дјеца су учила ћирилицу у првом разреду, а латиницу у другом. Гимнастика за дјечаке изводила се на отвореном, а ученици са љепшим гласом пјевали су у цркви.
Готово сва дјеца долазила су у школу у народној ношњи, а на ногама нису имали ништа од обуће. Било је то кроз сва годишња доба.
Школске приредбе, као што су Светосавске бесједе, организоване су на крају сваке школске године. Приходи од приредби кориштени су за одржавање школске зграде. Излети на Врело Паљанске Миљацке и једнодневне екскурзије у Сарајево били су прави празници за ученике. Послије завршеног четвртог разреда, организована је једнодневна екскурзија у Сарајево. У Сарајево се ишло пјешице, а враћало се возом. Обилазила се фабрика дувана, штампарија и музеј.
Упркос тешким условима, школа је постала симбол напретка. Протојереј Ђорђе Грабеж није само основао школу – он је својом визијом и упорношћу обезбиједио да она опстане. Уз његову помоћ, школа је била доступна свима, без обзира на вјеру и националност. Католичка и јеврејска дјеца такође су учила заједно с православном дјецом, што је било ријеткост у то вријеме.
Међутим, тешки услови рада и неслагања са члановима црквено-школског одбора довели су до одласка првих учитеља. Њихово мјесто заузели су нови учитељи који су наставили рад на образовању и васпитању дјеце Пала.
Први свјетски рат донио је разарање. Школска зграда је погођена у рату и изгорјела је у пламену. Документи, прибор, клупе – све је уништено. Становници су остали без школе, међутим протојереј Ђорђе Грабеж и његова визија оставили су дубок траг у историји. Његова школа била је први корак ка образовној будућности нашег краја. Данас, када гледамо модерне учионице и безбрижну дјецу, сјећамо се напора и пожртвованости које су поставиле темеље за развој образовања у нашем крају.